PRVA FOTOGRAFIJA

Branislav Hrpa svetlih mladih lica u nekoj vrsti haotične radosti. Na blatnom nasipu, s ponekom lopatom u rukama. Tu negde je i lice mog oca Branislava, nasmejano, kao i druga. Bio je prekobrojan na pruzi Šamac- Sarajevo. Već tada se i razočarao u sistem, zbog sledovanja komandnog kadra koje se razlikovalo od hrane brigadira. Pokušao je da ispravi tu krivu Drinu, ali nije išlo i nije uspelo. Završilo se njegovim napuštanjem SKOJ-a. I uopšte, komunističkog pokreta. Ali ostao je ateista i levičar. Stolar i bravar. Golubar. Ribolovac i ženoljubac. I danas posle četvrt veka od njegove smrti, volim ga zbog svega toga. I jer me je naučio da volim pančevački Dinamo i navijam za beogradski Partizan.

DRUGA FOTOGRAFIJA

Milena Ogromna drvena kolica za bebu. Bela kao mleko. Majka koja ih gura po kaldrmi. Tu sam negde. U tim kabastim kolicima. Sjaj kaldrme, neobično jasan u crnobelom ehu stvarnosti. To je bilo pre više od pola veka, 1953. godine. Neko drvo, možda bela lipa, u dnu ulice. Neobično jasne su iskrice listova u toj krošnji lipe. Otac je tada bio u Titovoj armiji. Na jugu, pod brdom Hisar. Majka pominje našu dugu samoću. Noći u kojima se plašila za mene i sebe. Ispod jastuka je držala nož i varjaču, protiv zlih sila. Na toj svetloj slici puna je snage, uzbudljiva mlada žena, duge kose.

TREĆA FOTOGRAFIJA

Branislav, Milena, Buba, ja Sada nas je četvoro – šest godina kasnije. Stojimo na neuglednom gradskom trgu, pred zgradom lokalne Banke, koja se i danas ne razlikuje od svog bleska na fotografiji. Za ruku držim sestricu, fotografija precizno pokazuje njene svetle kovrdžice i pepito haljinicu. U ruci drži plastičnu korpicu. Kada se fotka pažljivije pogleda, može se nazreti motiv na mojoj majici: kauboj na mustangu, koji vitla lasom. Bila je to žuta majica, sasvim jeftina, za mene magična. Otac je vitak, u uskim, letnjim pantalonama i beloj košulji zavrnutih rukava, iskoračio je kao bokser koji zauzima gard da bi ga fotografisali. Majka ispijenog lica od neprekidnog ratovanja sa bolestima, nalikuje na ženu koja je upravo izašla iz nekog od nacističkih logora..Sestrica Buba i ja smo u prvom planu, kao vesele zverčice, roditelji nas natrkiljuju u žanr slici, pod popodnevnim ravničarskim suncem. Dalje, u pozadini vidna je pusta glavna ulica, odblesak drugačijeg sveta.

 

ČETVRTA FOTOGRAFIJA

Treće b Razredni snimak u dvorišti osnovne škole "Braca Petrov". Naša korpulentna učiteljica Milena Svirac u sredini i tridesetak glavica. Devojčice sede a dečaci stoje. Još uvek mogu da nabrojim imena i prezimena većine, mada ću ovde uglavnom da upotrebim nadimke: Bajićka, Velebita, Žarkovka, Zorica, Fišakovka, Vera, Miškovićka, Krstićka, Draginja, Pintarićka ... Bole, Branko zvani Marko, Nes, Maki, Buca, Luža, Milevski, Nešić, Truti, Jele, Joca Čeh, Žabika, Raka, Ljubiša, Celke, Šajin, Huđec... Klizim prstom po njima - igrali smo fudbal, svakodnevno. Između dve i četiri vatre. Na rođendanima masne fote. Neki su sada već na drugom svetu, većina su rasuti po inostranstvu. Ne verujem da će više od dvoje ili troje ikad pročitati ove redove. Divna socijalistička, napredna deca, hrabra i pametna. Uverena da dolazi bolji svet. Nestala kao utopija što je nestala. Sitni smo, skoro kao zrnca peska.

PETA FOTOGRAFIJA

Golubovi Branko stoji na uglu naše siromaške kuće sa po golubom u svakoj ruci. To su engleski gušani. Dugonogi i nespretni, sa plavo-belim perjem koje im prekriva noge i onemogućava ih da normalno hodaju. Neki od njih gukanjem vabeći ženke i svađajući se međusobno, naduvavaju gušu. Što je guša veća, to su vredniji i skuplji. Otac ih nabavlja u okolnim gradovima: Zrenjaninu, Kikindi, po selima: u Mužlji ili Crepaji. Ukršta ih, izvodi mlade uz pomoć drugih vrsta golubova, spretnijih roditelja. Izlaže ih više puta godišnje na izložbama golubova i živine. Ponekad osvaja šampionske titule, donosi pehare u kuću, opija se. Povremeno se svađa sa članovima Žirija koji mu zakidaju poene i onemogućavaju da bude šampion. Posle gušana gaji poštare. Potom srpske visokoletače. I tako u krug. U sveskama brižljivo vodi statistiku parenja, prateći genetička otkrića, tu na dnu fabrike nameštaja, gde stanujemo, u gradu Pančevu.

ŠESTA FOTOGRAFIJA

Bela Stena Na crnom, katranisanom apatincu, koji je navežen na peščanu obalu Bele Stene. U čamac Lutkićevih, registrovan za osam, stalo bi nas do dvanaest. Trebalo je dugo voziti Tamišom, izbiti na Dunav, pa putovati sat vremena velikom rekom ka Beogradu i beogradskoj strani reke. Trebalo se i svakog dana nasukati na obalu i tu provesti leto. Trebalo je i svakog dana, kada bismo došli do Bele Stene, pobediti u fudbalskim obračunima sa drugim kupačkim ekipama. Pobeđivali smo, zahvaljujući Boletu. Na toj sjajnoj letnjoj fotki, u čamcu sede Bole, s belim šeširićem na glavi, Maki pocrneo kao ciga, Nes sa kartama u rukama, zamišljeni Nikola, ja dugokos, jedna zalutala devočica, Jova koji je vozio taj čamac, Bata koji se našao u gostima, veseli Ljupče, Angel... To je bilo sredinom sedamdesetih, kad smo studirali po beogradskom univerzitetu – u neverovatno doba pune slobode, uspona jugoslovenskog društva, nemogućnosti da se zamisli docniji sunovrat.

SEDMA FOTOGRAFIJA

Šibenik, JRM Malena crno-bela fotka, nastala u mornaričkoj bazi Minerska, lociranoj na dnu šibenskog zaliva. Tu sam služio poslednji deo mornarskog roka, a fotka je snimljena na košarkaškom igralištu, u krugu kasarne, daleke aprilske subote 1980. godine. Tu su članovi naše košarkaške ekipe. U gornjem redu stoje: Sremac Zaklan, Bosanac Mahmutović, Zadranin Šišević, Varaždinac Kovačić. Čuče: Pavković, Mariborčanin Mandič i Travničanin Nezirović. Odigrali smo revijalnu utakmicu protiv ekipe Zablaća, čiji je atar dodirivao žicu našeg kruga i izgubili sa 48:46. A sve u čast bolesnog Tita. Posle podne smo na kulturno-umetničkoj priredbi uputili i pismo predsedniku sa željom da ozdravi. Ja sam ga sastavio i pročitao, a na gitari me je pratio Željko Baričić, gitarista Magazina, takođe mornar, u istoj klasi i minerskoj kasarni.

OSMA FOTOGRAFIJA

Milica Moja kći. Tada je imala dve godine. Neprekidno smo je zimi plašili, da ne dodiruje vrela vrata kaljeve peći. Večito uzvikivali: pec!pec! I onda je jednog dana, a beše leto, čučnula i zadirkujući me, doticala prstićima rogatu metalnu bravicu. Na fotografiji tada nastaloj, uhvatio sam trenutak đavolski simpatičnog, izazivačkog osmeha na njenim usnicama. Snimljena iz gornjeg rakursa, s pečatom pune slučajnosti, to je najsimpatičnija fotka na ovoj malenoj intimnoj izložbi.

DEVETA FOTOGRAFIJA

Redakcija: Književna reč Nastala je sredinom osamdesetih, u klaustrofobičnom sobičku Književne reči, gde je danas nekakvo republičko ministarstvo, pokraj zgrade Skupštine Srbije. Tu su nasmešeni čapkunasti Vlada Pištalo, zamišljeni Nemanja Mitrović s cigaretom među usnama, Nikola Vujčić zagledan u širom raširene novine, krupna pojava srpske mlade proze Mika Pantić u jednoj od dvojničkih samoinkarnacija, ja sa prekrštenim prstima, namršten u tim sezonama više nego ikada, senka Nebojše Vasovića koja izlazi iz slike, Basara koji nam nazdravlja bocom piva. Onaj sivi stubić u samom uglu je tragično nastradali, zaboravljeni pesnik Slobodan Kljajić, čije stihove i sada ponekad recitujem. Ne vidi se jedino fotograf, Živko Nikolić.

DESETA FOTOGRAFIJA

Piramida Možda je dovoljno u životu učiniti samo dve stvari. Dotaći Atlantik, dole na dnu Portugalije i položiti dlan na kamen Keopsove piramide, gledajući kako iznad njenog visokog vrha kruži pustinjski soko. Na fotki koju je u leto 2004. načinila radosna Olivera, stavio sam dlan na vreli kamen te piramide, star četiri milenijuma i više. I završio pola važnog posla u životu.

Vrh strane