Danas, u eri elektronske pošte i SMS poruka, razglednice ne samo što gube na popularnosti, već skoro da se ubrajaju među relikte prošlosti, poput singl ploča, recimo.

Međutim, sve do sedamdesetih, razglednice su posebno koristili vojnici, putnici i šaljivdžije (kao što ćemo videti, šaljive dopisnice su vrlo inspirativan segment ove produkcije).

Razume se, odličan povod za slanje razglednica bila su razna čestitanja - novogodišnja, osmomartovska, svadbarska i šta sve ne. Već osamdesetih godina razglednice su postale nekako staromodne i "treš", iako ih je i dalje bilo na skoro svakom kiosku.

Već tada sam se s nostalgijom prisećao vremena oko novogodišnjih praznika, koji su proticali po savršenom scenariju – prvo, obavezna poseta novogodišnjem vašaru, zatim, kupovina čestitki na bezbrojnim štandovima koji su zauzimali sav centar grada, nakon toga pisanje i slanje novogodišnjih čestitki brojnim prijateljima i rodbini (dok poštanski uredi pucaju od preopterećenosti) a kao šlag na torti, doček Nove godine ispred tv aparata, uz Čkalju!

Valjalo bi napomenuti da su u jednom periodu razglednice imale ulogu koju je malo ko primetio – naime, u posleratnoj Jugoslaviji nije uvek bilo lako objaviti neko štampano izdanje, knjigu ili časopis, mimo "zvaničnih" kanala i institucija.

Štampanje razglednica, međutim, nije moralo da prođe gotovo nikakvu kontrolu, naročito ako ste ih prodavali na ulici u vreme praznika. To nije uzrokovalo baš neku disidentsku produkciju, ali su nastale (naročito tokom šezdesetih) čitave serije "uradi sam" dopisnica, što u privatnom aranžmanu, što u režiji manjih izdavačkih kuća i štamparija. Neke od ovih razglednica su pravo blago – lokalni autori su puštali mašti na volju, crtajući cveće, deda-mrazove ili zaljubljene parove. Nešto od toga je bilo na ivici narodske avangardne umetnosti, nešto je bilo toliko loše da je to već postajalo zabavno, a nešto skoro pa pornografija.

U svakom slučaju, mnogo šarenije od "zvaničnih" proizvoda, na kojima su carevali savršeno dizajnirani jelke i irvasi, slatke bebice, ili najgore - besprekorni parovi u ispeglanim odelima i s idiotskim osmesima na licima (ja bar nisam poznavao nikoga kome bi palo na pamet da to pošalje nekome u koga je zaljubljen).

Početkom sedamdesetih je i renomirana kuća poput "Književnih novina" tezgarila izdavajući setove dopisnica s fotografijama na kojima jedan te isti "zaljubljeni" par pozira u brojnim situacijama – te leže na travi, te nalaktili se na fontanu, te skaču po pesku...

Međutim, čak i regularna produkcija je davala sebi oduška stvarajući "šaljive" dopisnice – najčešća tema bili su muževi koji peru sudove, porobljeni od strane ljubomornih supruga-oštrokondži, zatim karikature na kojima direktori jure sekretarice...

Verovatno klasična tema je crtež zgodne ženske koja je upregla pripitog slavljenika i uzjahala ga kao konja. U svojoj kolekciji čuvam bar desetak varijanti ovog motiva, koji je toliko radovao veseljake iz generacije naših očeva...

Četvrto izdanje Internacionalnog festivala autorskog stripa pod nazivom GRRR! je održano u Pančevu septembra 2005, u organizaciji Centra za kulturu Pančevo. Među učesnicima je bio i Ralf Palandt, autor underground filmova, foto-stripova i ( za ovu priliku) priređivač izložbe o stripovima o superjunacima za vreme Drugog svetskog rata…. Ralf Palandt: “Kao dete, želeo sam da snimam filmove. Ali kome bi uopšte palo na pamet da nekom klincu dozvoli da rukuje filmskom kamerom? Tako sam otkrio strip kao alternativni način da se predstavi jedna priča u slikama. Kako nisam znao da crtam, kreirao sam (i to još uvek radim) foto stripove…Tokom ranih devedesetih objaviljivao sam te radove zajedno sa stripovima drugih autora u mom underground strip magazin KROMIX (kasnije sam objavljivao i u drugim časopisima). Kada bi se pojavilo novo izdanje, organizovao sam žurku sa bandovima koji sviraju punk ili garažnu muziku šezdesetih, ali bih takođe projektovao neke od kratkih trash filmova koje sam snimao pomoću jeftine “super 8” kamere. Na taj način sam konačno došao do stvaranja filma, tako da sam pored stripova radio i to. Strip može da bude upotrebljen kao instrument u manipulisanju ljudskim mišljenjem. Ako želite da saznate kako strip funkcioniše i kako utiče na ljude, pogledajte samo propagandne stripove superherojskog žanra iz vremena Drugog svetskog rata, poput materijala kojeg sam predstavio na izložbi na GRRR! festivalu.

Studirao sam nauku o komunikaciji (dakle, izučavao sam kako komunikacija funkcioniše), i verovatno je to razlog da verujem da je sasvim uredu ako se bavite ili ako posmatrate slike u sekvenci, ali da je istraživanje medija živa potreba. To je pozadina mog bavljenja tematskim izložbama poput one koju sam priredio u Pančevu.
U Nemačkoj sam bio aktivan kao priređivač izložbe posveće temi holokausta u stripu.

Ipak, rekao bih da u Zapadnoj Evropi većina ljudi (pa čak i neki organizatori strip festivala!) misle da su strip samo Miki Maus i Paja Patak, i ne baš mnogo toga drugog. Iz tog razloga mi je veoma drago da Aleksandar Zograf i njegov tim imaju jedno sofisticirano viđenje stripa, i da su me poozvali da na GRRR! festivalu predstavim različite svoje delatnosti. Što se tiče situacije u Nemačkoj, bilo je priličan broj strip festivala u prošlosti. Svako dešavanje bilo je priređeno s ciljem da bude što grandioznije, a najčešće su sredstva dolazila od gradskih struktura. Međutim, lokalne vlasti su gledale kako da uštede novac, pa je tako priličan broj manifestacija tog tipa bio otkazan. Kulturna dešavanja su i inače prva stvar na listi koju će neka gradska vlast da saseče. Ono što je tu najsumanutije je da je mnogo teže pokrenuti neko malo dešavanje – mnogo je lakše dobiti pare za neko veliko dešavanje, čak i uprkos činjenici da to više košta, te da postoji veći rizik da dođe do finansijskog fijaska. Čak je teže i privući posetioce na manje dešavanje. Najveći strip festival u Nemačkoj je Salon stripa u Erlangenu (koji se dešava četiri dana tokom juna). Oni organizuju puno izložbi i imaju veoma gust program, tako da uspevaju da privuku čitavu industriju - vrhunske crtače i izdavače iz cele Evrope. Upravo je to razlog što publika iz cele Nemačke dolazi tamo da potroši dosta novca i vremena na strip. Festival je toliko veliki da je nemoguće organizovati to svake godine. Zato je to bijenalno dešavanje. Za većinu posetioca program je čak preobiman da bi uopšte bilo mogće posetiti i videti sve. To je zaista šteta. Pa onda uvek nakon svakog festivala se postavlja pitanje trebaju li lokalne vlasti to da nastave da podržavaju ili ne.
U Minhenu imamo Comicfest München i mojavlastitiaprojektanazvan ComicologischeraCongressai Comiccongress2004. Sada postoji plan da se spoje ova dva događanja u jedno veće koje bi nosilo naziv Comicfestival München. Trebalo bi da se odvija svake druge godine, kao Erlangen, ali baš one godine kada Erlangen pauzira.

U poređenju sa festivalima u Nemačkoj, GRRR! je mali festival, ali motivisan ljubavlju za umetničku formu stripa. Taj format ima svojih prednosti. Kao posetilac, možete da na miru obiđete sve izložbe, i da pratite čitav program. Takođe, za organizatora je moguće da takvu manifestaciju održi kao godišnje dešavanje. Povrh svega, atmosfera je prisnija, i možete da budete u direktnom kontaktu sa ljudima. To je dobro zato što GRRR! festival zaista okuplja autore iz celog sveta. U stvari, to je baš sjajno! Na neki način, GRRR! je sličan festivalu “Fumetto” u Lucernu, u Švajcarskoj. U Lucernu je pažnja usmerena na umetnost stripa, a ne na strip kao masovni produkt (i prateću industriju). Kao što rekoh, festivali tog tipa više ne postoje u Nemačkoj. Pre nego što sam došao na GRRR!, uopšte nisam imao nikakvih podataka o stripu Srbiji. Znao sam samo za Zografa zato što je nešto od njegovih radova bilo prevedeno na Nemački i predstavljeno na Salonu stripa u Erlangenu. Sada sam fasciniran otkrićem da je Srbija i/ili Jugoslavija bila pravi "el dorado" kada je strip u pitanju (mislim kako na domaći tako i na prevedoni strip). Nova strip scena u Srbiji – bar koliko sam ja mogao da vidim- je vrlo socijalno i politički osvešćena, sa grubim i mračnim crtačkim stilovima. Većina crtača izgleda da je samouko. To me podseća na nemačku scenu osamdsetih i devedesetih godina. Bila je to scena inspirisana američkim i francuskim underground stripovima iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Danas većina crtača aktivnih na nemačkoj sceni dolazi iz umetničkih škola, Oni stvaraju lagane stripove koji ne mogu nikoga da uvrede, a bez ikakvog političkog podteksta, i sve to oblikovano na veoma ugodan i dobro stilizovan način. Iza svega najčešće stoji motivacija da se dopre do mnogo bolje plaćene oblasti advertajzinga. Lično žalim za snagom koja je vrcala iz produkcije koja je dolazila iz autorove želje da komunicira svoje ideje. Zbog svega toga osećam mnogo simpatija za nove kreacije sa srpske scene, kao što je bilo predstavljeno na GRRR! festivalu ove godine.