On je visok 5,5 metara, težak 600 kilograma i finski majstor Viola ga je konstruisao dve godine po zamisli reditelja Bojana Barića. Ovom modernom Pinokiju, limenom gorostasu tužnog lica, Maks metaliku, nažalost, nedostaje dobra vila koja bi ga učinila čovekom, tj. prihvaćenim od drugih ljudi. Jer, za razliku od bajke, moderno društvo na različitost ne reaguje uvek baš najoptimalnije i jedino su deca ta koja bez straha krše barijere i pružaju ruke onome ko im se učini dobar. Ovaj performans, u produkciji profesionalnog dečjeg pozorišta lutaka „Pinokio” iz Zemuna, mogao bi se posmatrati kao kompletna studija o mnogim fenomenima modernog društva kao što su otuđenost, nerazumevanje i strah od drugačijeg, bekstvo od emocija i istovremena jaka potreba za njima

Reditelj i majstor savršeno su uspeli da konstruišu lutka koji ima sposobnost da predstavlja ono najdublje, najkrhkije i najbolnije u čoveku.

Gotovo je neverovatno koliko je glava sačinjena od lima sa fiksnim crtama lica, u zavisnosti od pokreta i položaja tela, u stanju da izrazi najrazličitije emocije: bol, patnju, stradanje, nemoć, ranjivost, ljubav, veselje, tugu... Sem toga, njegove oči napravljene su tako da svaki posetilac ima utisak da džin gleda u njega i da baš od njega očekuje pomoć i ljubav. Posebno ekspresivan deo performansa bio je kada Maks grli kameni stub. Spoj veštačkog i neživog u snažnoj emociji učinio ga je čovečnijim od mnogih ljudi demonstrirajući usamljenost i tugu u najogoljenijem obliku. Jačini performansa doprinela je i muzika, ritam bubnjeva, koji u svakom trenutku prati njegov hod u začaranom krugu, pojačava emocije koje on prikazuje kao i emocije prisutnih. Svojevrsnu kulminaciju predstavljala je pojava trubača. Njihova muzika kao lek protiv samoće, ali i kao deo našeg folklora i, moglo bi se reći, kolektivnog bića, dala je ovom divu još jednu, etno dimenziju i omogućila mu da „padne u sevdah” i lumpuje da zaboravi.

Takođe, muzika je posredovala i u velikom otkrivanju ljubavi i njegovoj smrti zbog prevelike doze te emocije.
Poseban predmet analize predstavljale bi reakcije publike koje su se kretale od saosećanja s njegovim bolom do straha od njega, smeha i podsmevanja. Posredstvom toga, postavljeno je i pitanje da li nam je smešno ono što ne razumemo, ili se smejemo onome što nas plaši, ili se prosto dobrodušno smeškamo svemu što se razlikuje od naše sopstvenosti. U svakom slučaju, ovaj performans bi se mogao smatrati odličnom lekcijom iz tolerancije, humanosti, altruizma i demokratije koju su najbolje položila deca. Istini za volju, treba reći i to da su ipak, prema rečima jednog od izvođača, naši ljudi bili mnogo otvoreniji i srdačniji prema Maksu nego što je bio slučaj prilikom izvođenja u Finskoj, gde je publika bila uzdržanija i manje osetljiva na njegove probleme.

Vrh strane