dug sam odužio i ne govori mi da ćutim uzrujan sam matora ćutao sam u askari na minus 25 i pun mi je kofer ćutanja i krivice za sve što nisam uradio on kaže slaže se on kaže da smo pizde ti kažeš da jesmo zato što nismo otišli da peremo sudove da ostali smo obezvoljeni da gledamo kako tzv.elita preuzima kontrolu i svojim pseudostima grabi grabi grabi sve više i više je fensera parfemi gluposti sujete nezajažljivosti bezobzirnosti dosta mi je kaže to su ratni zločinci iz vukojebine oni su bre još u srednjem veku bre oni sprovode istragu poturica bre oni mi se gade.

zaŠTO smo se rodili ovde jebote lepo je rekao rambo amadeus mora da smo nešto žestoko zgrešili ili smo samo ipak glupi jer slobodne volje nemamo da odemo na pranje sudova ili branje pomoradži pun mi je pune su mi prepone neke gadne depresije koju više ne mogu da zadržavam preseći ću treba mi viza treba mi malo love da budem na suncu i ne razmišljam o večnosti ne želim da živim ovako kažeš ne želi da živi ovako kaže ne želi da živi ovako kažem ne želimo više japiji brokeri menadžeri žderonje direktorske licemerne politikantske pičke nismo naša svest meandrira široko iznad proseka i ko je ostao pita ko je ostao samo neki fenserski polutani ili bezvoljnici na vutri i alkoholu dok ljigavi drljaju drpaju guraju nogu u usta

svakome kažeš odlaziš želiš da negde na drugom mestu pudeš prosek iznad proseka samo ne ovde gde je ok gurati ljude u samoubistvo i sve najluđe nije kažnjivo oduzeli su nam sve mrzim ovo mesto ove ljude ovu zemlju mrzim i boli me uvo za kosovo problem je počeo pre nego što sam se ja rodio moj život ne traje 600 godina moj život se gubi sada ne želim da postanem starac u gerontološkoj državi on kaže gledam skijanje on kaže gledam histori i diskaveri on kaže imam još dva ispita on kaže on radi on ne može mi se volimo barem prosečno sporogorljivo besparično željno on kaže dosta je koljača vređenja lopova drpanja on kaže ne mogu on kaže da odlazi bez tačke ili zareza odlazi da se ne vrati šta nam je dala država u glavi se sužava svest ej u džepu se sužava promrzla šaka i nekoliko dinara kaže ej jadni smo kaže glupi smo matori zato što ne lažemo i ne krademo tu smo grdno pogrešili. Ej.

03.03.2006.

Vrh strane

Ma, ne sanjam nego tripujem opterećen dnevno-političkim sranjima. I samo što sam malo više odškrinuo oko njegova prilika se izgubi ka površini plafona. Nestane. Odmahnem glavom i pomislim kako mi se samo čini da spavam i kako sam vrlo nervozan što ne mogu da se odlepim ka nesvesti. I ponovo zažmurim. Osluškujem. Napolju krekeću žabe. Neka neuobičajena vlaga navkula se na grad i pritisla. Osluškujem žabe i svoje srce. Opet tahikardija. Osećam kako nadolazi i verovatno mi se zbog toga toliko uskomešala svest. I tako osluškujem i razmišljam kako još nisam zaspao i kako mi se privideo premijer. I samo što sam to pomislio, evo ga opet. Isto obučen, samo još i našminkan, i opet namiguje, i krivi usne kao tobož ništa mu nije jasno. Pomislim kako je ovo priviđenje zaista odraz nekog teškog poremećaja psihe kad sam toliko dozvolio da me remete moroni. Ali kako sam pomislio moroni, premijer počne da mi čita saopštenje: „Mi moramo da se zadržimo na kursu pozitvinih i legalno proverenih vibracija jer očuvanje naše bašte i našeg paradajza zaista ima najveću važnost jer se šljive ne smeju prodavati bud zašto. A što se tiče svih onih koji su po bašti klali, pardon, krali, i za to ostali nekažnjeni, mogu da izjavim da će tako i ostati i da ništa nećemo preduzimati, jer, elem, ni ne treba bilo šta preduzimati. To nije u našem narodnom interesu.

A što se tiče saradnje sa zatvorima i sudnicama, svečano mogu da obećam da će se sav paradajz isporučiti pritvorenicima i njihovoj rodbini prema zdravim zaslugama i u najvećoj mogućoj svečanosti, povodom tih zasluga. I da se razumemo, ja ne ćutim. Evo govorim, i da se razumemo, ja ništa nisam prećutao i neću da lažem da čekam da nam nešto padne sa neba, nešto će nas sve preporoditi i upodobiti za buduće pobede i ustavnotvorne skupštine koje vam obećavam sada, i u vek i vekova, amin.” I kad je završio opet mi namignuo. Ali onako šeretski i malo je napućio usne u poljubac, a ja sam se sav zgrozio i prošla me je jeza. Bože, da li sam homofobičan, pomislim i otvorim oči. A premijer se hitro izgubi u površini plafona. Ma, nisam zaspao – ustanovim još jednom i upalim svetlo. 4:30. Uh! Ala je rano! Oslušnem. Žabe i dalje krekeću. Vlaga je i dalje nesnošljiva i tek sada kapiram da nešto vrlo vrlo vrlo smrdi. Odem do prozora i skapiram da truju. Kad, gle! Iza prozora se pojavi premijer, samo što je sada imao i glavu našeg gradonačelnika onako stisnuto nakalemljenu njemu pod bradu. Premijer kaže: „Zabole me kad ste nesposobni. To sam zaboravio da kažem”. Gradonačelnik na to potvrdno klimne glavom, a ja otrčim u WC da se ispovraćam. Sutradan na vestima rekoše da je u gradu bilo otrovanih ljudi. Preko 80.

07.04.2006.

Vrh strane

I šta sad? Kako da razuman čovek sebi samom objasni da poslanici primaju tolike pare iz budžeta republike, koji ti popunjavaš plaćanjem poreza, da imaju i privilegiju da koka-kolu plaćaju devet dinara, a viski 45 – i ko tu plaća razliku do pune cene iz radnjice? – da im je radno vreme fleksibilno i da se poštuje prema nahođenju, da se sa govornice povremeno pojavljuju narodni poslanici – ej! – koji nisu skapirali – ma to je kompliment – koji nisu, dakle, naučili da srpski jezik ima više od dva padeža, da tamo prema tome ima toliko diletanata koji primaju platu ni za šta, tj. za balansiranje u igri mandata i poslaničkih klubova, koalicija i ostalih moronskih zavrzlama u vremenu i prostoru ove jadne države, za koju je Teofil Pančić lepo pisao da predstavlja konceptualistički eksperiment in vivo, koji, elem, primaju platu za nešto što ne rade ili ne rade dovoljno, za zasedanja koja se dešavaju samo kada se menjaju godišnja doba, za nedostatak svesti da ih je neko iz dubine tamnog vilajeta zaokružio na izborima da bi predstavljali interes građana,
i za iznad svega poslanički imunitet nedodirljivosti,nedohvatljivosti,nesalomivosti pred zakonima ove onezakonjene pseudodržavne konceptualističke instalacije.

A da bi paradoks i marifetlučenje gluposti, imbecilnost svesti i idiotija idolatrije bili bolji i jasniji i izraženiji i naglašeniji i podignutiji do apoteoze kanarinca i panegirika slepilu i glupanderstvu, jedan deo tih poslanika morao je da odigra i minut ćutanja pomenutom kanarincu, i to dva puta koliko se ne varam – drugi sa DSSedelačko-čutilačkim elementima – dok su ostali lepo i divno za te vrle plate i bez obzira na to šta se dešava, verovatno gadljivo sedeli, a ovde mislim na onaj demokratsko-progresivni blok, u bufetu tog parlamenta, pardon skupštine, i ispijali kolice i kafice za moje pare, a glasao sam da bi tamo neko zastupao moj stav, da bi neko od njih govorio, kritikovao, bunio se protiv gluposti, a ne posmatrao iz kouzi dubine buffeta kako taj anti-haškački deo tog pseudoparlamenta divlja minutima i minutima ćutanja dok niko ništa ne preduzima.

A da li ste u dnevnim novinama možda videli neka lica tih poslanika? Ej, pa tek to može da sledi, užasne, zgadi i prestravi, jer pojedini izgledaju kao da su preslikani sa policijskih poternica. Nije da sam ja Bred Pit, ali većina tih lica uopšte ne emituje iskustvo ozbiljnog razmišljanja, nego rutinu ućarivanja i muljanja. Sve neke njuške koje bi mogle da glume negativce u krimi filmovima ili u hororima. Ma, trebalo bi i slike tih kandidata, svih tih repova što se vuku za vođama – živim i neživim idolima partija i stranaka – trebalo bi da se te njuške štampaju na glasačkim listićima da možeš da vidiš lice koje zaokružuješ, mada kapiram da inercija političke korektnosti, poslušnosti, simpatizerstva ili podobnosti kod većine glasača automatski odrađuje zaokruživanje. Zar ne?

A i onako, kad malo bolje razmisliš, više nema tu za koga da se glasa. Posle dupliranog paramentarnog minuta ćutanja, jer ispada da je to PARA-ment, svi su nekako ispali jajare. Majke mi. A gledajte još i ko se Srbiji obradovao neviđeno. Onaj kralj kokaina, Joca Amsterdam, koji je posle dolaska iz Holandije i smeštanja u Okružni tvorza izjavio: „Srbijo, zemljo moja”! Rekao bih da samo debili mogu da se raduju zemlji u kojoj 56% ljudi nema pasoš, 70% studenata nigde nije putovalo, što znači da sabiranjem dobijamo skor od 126% Srbadije koja ne može ili neće da zna za beli svet. Ali nije mi jasno kako se poslanici nisu primili na ćutanje. Tek to bi bio posao za svaki dan! Dođeš, oćutiš, ukeširaš, gucneš, a sve po tarifi evro za minut, recimo. Bar bi prestalo to paramentarno groktanje i kokodakanje u ime nacionalnih interesa – a to vam je verovatno da budemo proglašeni za najgluplji narod u Evropi sa IQ-om od 86, tik iza Rumuna i bivših mastera Turaka, što narodski lepo dokazuje da ne pada iver daleko od klade, i da je sve to oko klanja i istrage poturica kod Srebrenice i Sarajeva bilo glupo i jadno kao i sve ostalo. Ali toliko o tome. Sad samo tiću! Samo tiću! Da ne čuje zlo, mislim Ratko&Co.

31.03.2006..

Vrh strane

Možda živim ubeđen u krajnje pogrešno viđenje fenomena svepritiskajuće stvarnosti. Možda sam zablenuti idealista koji ne provaljuje šta se dešava, pa zato uprkos svemu neprestano imam taj glupi osećaj jakog nadolaženja konačnog rešenja... Ali opet, kada se duboko zagledam u pasoš ili ne daj bože osvrnem uzduž i popreko televizije, čini mi se da se poslednje vreme još više komplikuje i učvorava uprkos pozitivnim studijama o izvodljivosti, saborima Ravnogoraca, pedofilijama koje ne nagrizaju samo crkvu i školu, već i privatni zdravstveni sektor, i uopšte kao da nema nikakvih naznaka zaustavljanja galopirajuće gluposti. A tu je i taj stranački nepotizam. Pojava krajnje in, bez čega se nigde u zemlji Srbiji ne može naći stalno zaposlenje. Jer ako čovek slobodno misli obično se sredina zgražava ili kleveće, naročito ako je vanstranački slobodno mislio, zato što je protivotrov za nepotizam u zemlji nepotista krajnje nepoželjna stvar u kontekstu studije o izvodljivosti eliminisanja nepotizma i korupcije iz struktura vlasti... A šta je to politička korektnost meni nije jasno, osim što me podseća na legalističko jednoumlje, što je to takođe nepohodan kvalitet za sticanje stalnog zaposlenja, recimo.” Nema šta. Lik je skroz u pravu. - „...A kakvi su ideali ovog naroda danas rečito govore ti sabori, Ravnogorci, revitalizacije zabluda, reordeniranje koljača, amnestiranje pedofiličara, smaknuća vojnika stražara, otegljenost navažnijeg sudskog procesa, javna istupanja popova koji pozivaju na nekakvu gerontološku snagu, nepobedivost i nedodirljivost sa osloncem u nebesko-vazdušastim temeljima Kosovkog herojskog poraza, radi kojeg niko sa ove naše strane nije ama nikada nikog namerno ubio. Masa narodna guta tu mitomaničnu manipulaciju, veruje u babske priče babuskera koje vole da se obuku u maskirno, i umesto na mobu, idu u veseli odstrel neistomišljenika... ...I šta je dakle naša stvarnost? Kako da je normalan čovek sebi samom kaže a da ne pomisli da je ovde sve sjebano, izokrenuto i apsurdno? Kako da se dođe do definicije stvarnosti koja je pozitivna? Kako da se jednom kaže da je dosta radikalne ostrašćenosti bez pokrića, zločina bez kazne, politike oživljavanja osvete i veličanja nečega što predstavlja za svakog normalnog čoveka najveću gadost? Kako se probuditi sa jasnom vizijom budućnosti koja nije usrana? Kada će stvarnost konačno postati budućnost? Ne znam. Ponestaje mi perspektive.” Nad gradom se neprimetno okoštava tama...

- „I sada će neki patriota, arivista ili aparatčik da se nađe prozvanim. Sad će neko da počne da negoduje kako sam ja bedni defetista koji nema muda da se upusti u beskupuloznu igru života, sad će neko da mi opsuje majku. Ali svi koji se osećaju prozvanim mogli bi da priznaju da im je najbitnije kako da što više para uguraju u debele guze, kako da otmu od onih koji sve manje imaju, kako da mehanizam prodaje magle unaprede povećavanjem plata, dotacija, proširivanjem članstava po upravnim oborima, poslaničkim skamijama itd, jer bara je mala a apetiti politički korektnih krokodila ogromni. Čista materijalistika beskrupuloza... Ali to uopšte ne treba da čudi ili plaši.

To je za mene kao neka teritorija u magli, sa kojom nemam nikakve veze, i iz koje želim da pobegnem zauvek. Ovde se ni u narednih dvesta godina ništa neće promeniti, i najtužnije je to što mladi moraju da čekaju da biologija odradi svoje...

Mada, je i to uzalud. Baš kao u Beketovoj drami. Ali ujdurma koja se podigla oko snimka Škorpionske egzekucije civila iz sela Trnova kod Srebrenice možda ima potencijal da iznudi nekakav preokret u glavama. Možda se konačno dogodi otrežnjenje i katazrično olakšanje jednostavnim priznavanjem i prihvatanjem činjenice da su zločine počinili i neki pripadnici inače nebeskog naroda, koji baš izgleda i nije u tako bliskom dosluhu sa hrišćanskim bogom, jer da jeste sigurno ne bi silovao, pljačkao, palio i ubijao.

U najmanju ruku bilo bi dobro da se konačno pokaže da su svi južnoslovenski narodi bili žrtve manipulacije uskih ličnih interesa zaogrnutih nacionalističkim demagogijama koje su samo bile pokriće za ljigave i plitke materijalne interese mitomanijakalnih lokalnih Vođa. Zapanjujuće je to što Radoje Domanović i dan danas na tu temu ima mnogo šta da kaže...” Ugasim televizor. Klik. Motam... Pušim dugo... Ćutim zamišljen...

Pokušavam da vidim kako je to stvarno izgledalo za nekoga u onom selu... Uleti paravojska. Nisu tvoji. Zarobe te, stave u žicu. Ako si iole koristio čitanku u osnovnoj školi setiš se „Jame” Ivana G. Kovačića. Postane ti više nego jasno šta će se desiti. Znaš ono, žica u uho, pa u red, pa na malj u glavu... Oko tebe sve je zeleno. Sve buja. Proleće. Priroda. Oko tebe sve se raduje, a ti nekako vezan i tužan. Čekaš da ti lik zavari vreli metak pravo u potiljak. Sećaš se svega lepog u konačnom trenutku. Setiš se majke, oca, sestre, brata. Setiš se škole i ortaka. Setiš se svih stvari odjednom. Ne pada ti na pamet da moliš za milost. Gde ćeš moliti kad je sve jasno. Dostojanstveno, ako tu ima nekog dostojanstva, ćutiš i čekaš. Miriš se trepereći u strahu. Glasovi najavljuju kraj hladnokrvno naređujući. Čuješ rafale, na tren osetiš kišu udaraca u leđa od kojih se strovališ glavom u travu. Vidiš kako topli krvavi mrak u očima najavljuje gašenje. Nikoga nije briga. Glasovi su hladni. Priroda i dalje raste.

Proleće je, sunce gleda na mrtve u travi. Više ništa neće boleti. Crni glasovi vuku ti mlado telo, prvo u kamion sa ostalima, pa onda do rake. Setiš se JAME, ako možeš, ako ima neke duhovne dimenzije iznad prostog tela, poništenog pucnjem. Nije važno da li su te ubili njihovi, naši, tvoji, tuđi ili neki treći. Nisu važne boje. Nema te. Kraj je. Ubili su. Krvnički pucanj „overe” prekine poslednje nesvesne trzaje svesti... Stresem se... Otvorim oči.

U prozorima gomila se mrak...

Sve gušći... I gušći... Kasno je.

mart - jun 2005.

Vrh strane